opet moje prisutstvo ovde nije neophodno, nego uz knjigu iz psihologije, ali ja ne zelim da ucim o frustracijama i konfliktima, sto su moja uza specijalnost (nzm koliko je dobro hvaliti se necim ovakvim, ali mene nije sramota). elem, htela bih pisati o danasnjoj muzici, i pritom ne mislim na turbo folk, uopste ne vidim razlog zasto bih ikoga tamo vredjala ili pak uzdizala iznad drugih. msm, nemam razlog ni da to radim ovom delu danasnje muzike, i pritom MISLIM na danasnji rep, recimo da ga nazovem 'mladi rep'. svaki dan neka nova pesma izadje, i na pocetku oko stotinak ljudi rate-uje na youtube-u, pise komentare tipa 'super, itd.' msm, nemam nista protiv, meni je sasvim drago sto je taj neko tako daleko dogurao.. e vidite, koliko je to ustvari daleko? koliko je danas tesko snimiti pesmu i okaciti na youtube? :s sve je to lepo, ali, nmg da pomognem sebi, a da ne kazem da je vise besmisleno slusati textove od kojih svako ima iste rime, iste reci upotrebljene, ono sto se javi u roku od 10ak minuta, pa ispisete na papir ne bi li zaboravili. meni je jednostavno vise dosadno slusati pesmu u koj se rimuje 'htela&smela', zatim 'molim te&volim te', i tako te osnovne stvari. ljudi Boziji, pa sedite, posvetite paznju i napravite hit! ali ni to vam ne garantuje, mada, opet. zar ne bi bilo lepse slusati nesto novo, nesto drugacije? a ne samo da pada kisa, da ste tuzni, da vas je ostavio/la, pa secemo vene. ne, necu da secemo vene. ah, kakva glupost. stvarno. osecam se skroooooooz.. pfff. nzm ni kako se osecam. no, eto, morala sam ovo napisati. posle koliko vremena oO hvala.
"Da, opet sam pokleknula. Opet sam
se dovela u istu situaciju, iz koje ni prvi put nisam znala da izadjem. Ali
morala sam da se oslobodim tog tereta, samo mi je jedan deo bio ostao. I sad,
tako tesko ce biti pogledati ga u oci. A jos teze ne gledati ga uopste. Jer
znam da ce meni svaki put pogled poleteti ka njemu. Ma koliko god ja ne zelela
to, jednostavno, u moj mozak je urezana radnja da svaki put ga moram pogledati,
kada mi je dovoljno blizu toliko da umem da vidim svaki osecaj, svaku neravninu
na njegovom licu, i da je ispravno protumacim. A svi njegovi drugovi ce se
okrenuti ka meni, i nasmejati se, a ja cu brzinom svetlosti skrenuti pogled i
pretvarati se da nisam nikada nista ni uradila, da ga nisam pogledala, niti da
on stvarno i postoji. Meni ce biti tesko, a njemu je stalo, samo ne dovoljno da
mi kaze ono sto zelim da cujem. Ne dovoljno da me oslobodi ovih silnih
nedoumica. I kada on ode, ja cu uvek traziti taj sanjivi pogled, te prekrasne
oci i taj neverovatan osmeh, na istom mestu na kom je uvek i bio, na istom
mestu na kom mi se prvi put javio, na isto mestu na kom je bio dok sam ja suzu
pustila za njim, a on nije znao. Na istom jebenom mestu... A tu ce se naci neki
novi klinci, neke nove oci, neke nove face, ipak, nijedne kao njegove. I onda
se zapitaju zasto ja sve ovo radim. Cemu sve ovo?! Ehh... Realnost je da ja ne
zelim da se nadjem u ovakvim situacijama, ja zelim da znam da ce njegov pogled
uvek ostati moj, da ga nikad necu gubiti, ni iz vida, a ni glave, kao ni srca.
Da ce njegov osmeh mene uvek umeti da nasmeje, bez imalo reci, samo jedna kriva
linija na njegovom licu. A svaka druga prepricavace nase trenutke... Svako
smejanje, i plakanje, i svadjanje. Svaka bora imace svoje znacenje, a
protumaciti cemo je moci samo mi. Samo nas dvoje, jer su te bore nasih ruku
delo... Nasih srca delo. A meni ce tada, kao i ovog trenutka, trebati jedan
snazan zagrljaj, da znam da nisam sama, i da uvek ima nekog da me doceka
rasirenih ruku, da me nasmeje cinjenica da ima neko bolji od njega, iako je on
za mene najbolji. On nece biti uvek tu, ja to znam. I to me plasi, ali sam
svesna. Svesna sam da je ovo samo jedan trenutak, da ce sutra biti drugacije...
Da ja sutra necu misliti o ovome, ali da, hocu, vraticu se ovim mislima.
Zasluzuju to... Svesna sam da su stvari takve kakve su, da ne stoje bas na
idealnom mestu, ali da se bar drze u uspravnom polozaju. A mnogo se bojim da se
ne poruse, kao domine koje smo svi nekada slagali sa bakom i dekom... Kojima
smo se svi smejali, sa kojima smo se svi igrali, ni ne znajuci sustinu igre.
Nije bila bitna pobeda... Bilo je bitno to vreme, svaka sekunda i minut, ne
proveden uzalud... A cemu ovo danas vodi? Sve se svodi na ogromnu kutiju
kablova i kojekakvih gluposti, koja ume da pusta muziku, koja ume da svetli, da
strci... I mi se tome divimo. Cak su i te domine sakrivene u celjustima te
strasne zveri, koja guta i ovo sto pisem... Koja guta vase zelje za pravom
igrom, cak i dok ovo citate. I vi to znate, ne? E pa ne znate da je prekasno...
Tako ce i mene progutati proslost, tamo jednog tmurnog, ili pak suncanog
dana... Progutace me, i ispljunuti, onako malaksalu i bez volje da se secam
onoga sto je bilo... Bez volje da se secam njega. I tu lezi sva ljubav? Ne. To
nije ljubav. Jer uz nju ne ide zaborav... A toliko cu pozeleti da ga se ne
setim, jer ce me svaka pomisao nagrnuti na suze, na onaj haos u glavi, kao i
stomaku... A leptirica nece biti, jer nema njegove blizine... I sve vise
pocinjem recenice da zavrsavam sa famozne tri tackice - srecom, boli i
realnoscu. Sto znaci da se i to sve nastavlja, da cu mozda opet za nekoliko
godina pisati isto ovo za nekog tamo drugog. A njega ce necu ni secati. Mozda
sada necu imati razlog da ga se tada secam. A mozda se tada necu ni setiti da
sam ga sada imala. A mozda ni sada, a ni tada, necu shvatiti da je on taj
razlog. Mozda cu se bojati da shvatim, mozda cu bezati. Ali uvek ce me sustici
osecanja... I jesam, opet sam pokleknula... Idemo ispocetka..."
da, moji izlivi ljubavi ili cega vec.. zbog samo jednog decka. nzm vise ni gde da ga trazim /: skroz sam zbunjena.. koe shit. ali ae, volim ovaj text. <3
khmm.. jednostavno, moram da objavim ovaj refren.. tako je tuzno i realno. i iako njega ne slusam, zaljubila sam se u iskrenost koja sija iz ovih nekoliko reci. jednostavno, savrseno receno. tuzna realnost. u pitanju je pesma "kada ljubav zakasni" sase matica.. kao sto verovatno svi znate, on je slep od rodjenja. ima stvarno dobar glas, slazem se.. ali okej, ne slusam tu vrstu muzike. elem, da vidimm..
"..dao bih joj srce svoje, neka ima srca dva, samo kada njoj je dobro, tada dobro sam i ja.. al' joj ne bih dao oci, isti tad bi bili mi, videla ni ona ne bi kada ljubav zakasni.."
msm da moras biti skroz bezosecajan da te ovako nesto ne pogodi.. nemam reci.
amm.. nije nesto rano, moram priznati. znala sam ja i za bolje.. pijem caj, nisam sigurna od cega, neko sumsko voce, izgleda, visim na fejsu, sredjujem farmu i molim se da mi grozdje nije uvenulo, cekam mamu da dodje sa posla da idemo kod doktora, i neprekidno se smejem cinjenici da ima svakakvih, AMAM BAS SVAKAKVIH ljudi :D svi ste mi vi neko vazni, svako napise blog zasnovan na nekom svom hejterskom shvatanju, i to je okej, ne? a onda opet se nadje neka "budala" (ja se izvinjavam, ali jbg) koja ce to sa jos vise hejta prokomentarisati i ispasti pametna, jednim delom, dok ce ovim drugim maximalno spustiti tvorca teksta koji je upravo procitao/la i osetiti onaj adrenalin dok ceka da se senduje commentar. i okej, moguce je da cu u roku od nekoliko dana procitati opet tih nekoliko hejterskih komentara, ali to me raduje. jer ja, iskreno, obozavam da se svadjam, pa ce mi biti zadovoljstvo odgovoriti na vas hejt, a mozda cak, kao i neko tamo, ispasti pametna i spustiti vas do hada. ahh, kako je ovo lepa stvar. hvala onome ko je napravio <3 jbno da, nacicu se u situaciji da nemam further comments (again), pa cu uvuci kandze, ali ne i odseci ih. ya know what i'm saying? i yeap, ja prvenstveno mislim na textove tipa "fejsbuk" iliti "facebook", ili, kako neki umeju da kazu, "fb". samo vam moram reci da vas ama bas ni u cemu ne sprecavam, jer, pisanjem takvih textova vi samo usrecujete nas, "manje inteligentne" ljude, koji ce to sirom otvorenim ocima gledati i diviti se vasem bogatom vokabularu, i mozda, jednog dana sanjati da budemo kao vi.. al' je lep ovaj svet, gore inbox, dole chat. meni iskreno, nista duhovito u ovome, iako se pola populacije na fejsu popalilo, i pocelo konstantno da ispisuje, kao da su otkrili ameriku. pa ni to. mada, ponavljam, ima nas svakakvih, i svako zasluzuje bar delic postovanja.. eh, sad bih trebala da idem xD hvala vam na paznju, and, so long!
poslednjih nekoliko dana tv programi su pretrpani, nazalost, pricama i cinjenicama o svinjskom gripu, tacnije, h1n1. wtf?! ljudiiii, ovo je uzas! ): u jbnu srbiju nije dosla ama bas nijedna vakcina, a vec su dve osobe napustile nasu okrutnu sadasnjost i posetile ono tamo gore. (r.i.p.) to je mng tuzno! to je tako sranje! ufffff. i da, ja se uzasno bojim, i nmg mirno da spavam, jer me plasi cinjenica da ja mozda upravo sad gledam smrt u oci, a ne vidim je.. to te tako strese, i pocnes da razmisljas o nekim stvarima koje si ostavila za one tvoje poslednje dane.. Boze, ja imam samo 16 godina.. ima dece koja jos nisu ni svet pogledala kako treba, a vec njihove majke histerisu ne bi li im se dete zarazilo.. i pomislis "nece ni one maske biti dovoljne".. i onda cesto pomislim da li ja imam srece te da to izbegnem. molim se da imam.. i sve je tako zajebano ): ja se o5 izvinjavam, ali ovakve situacije me jednostavno teraju na ovakve reci. pa cak ni to nije dovoljno da bih opisala situaciju u kojoj se nalazi ceooooooo svet. mada, mi, kao drzava, smo jos i dobri.. nzmm. stv nemam further comments na ovo.. jednostavno, paziti se, jesti puno voca, redovno prati ruke, i rece mi mama, ispirati grlo slanom vodom.. hm? moze biti (: cuvajte se, obecavate? molim vas.
aaaa.. nisam jos ni krenula, a net me vec zeza, kao i ovaj blog.. znaci, jbs mi sve ako se ja ovde snadjem :s izvinjavam se na mnogo psovki, iako vec nisam ni dva citava reda ispisala.. napolju je tako hladno da i pingvini mole za bar neku tanku jaknicu, ako ne i nesto vise.. ne, ja ama uopste ne bih trebala da budem ovde, ali sta znam, privukao me ovaj blog.rs, napokon mesto gde mogu sa lakocom da pisem gluposti i da znam da nisam jedina koju ce ljudi gledati sa izvrnutim ocima i naboranim celom, odmeriti me od glave do pete, u fazonu "izvini?! ja sam bitch, ti si niko.." eh, hvala vam, blogovci <3 nije ovo losa stvar, moram priznati.. i ne, ja necu pisati velika slova jer to iskreno mrzim, a i ko da vas bole uvo :D ne, ja neaaaam pooooooojma sta znaci pola stvari ovde, i osecam se kao vuk u kokosinjcu (jbs poredjenje -.-).. iskreno se nadam da cu vremenom naci izlaz iz ovog lavirinita neznanja i neupoznavanja sa mojom novim prijateljem. elem, khm, s namerom dodjoh na ovaj blog. a sad sam otisla, da ponovo dodjem.. ty i bye :D
