Izlivi sadasnjosti.

"Da, opet sam pokleknula. Opet sam se dovela u istu situaciju, iz koje ni prvi put nisam znala da izadjem. Ali morala sam da se oslobodim tog tereta, samo mi je jedan deo bio ostao. I sad, tako tesko ce biti pogledati ga u oci. A jos teze ne gledati ga uopste. Jer znam da ce meni svaki put pogled poleteti ka njemu. Ma koliko god ja ne zelela to, jednostavno, u moj mozak je urezana radnja da svaki put ga moram pogledati, kada mi je dovoljno blizu toliko da umem da vidim svaki osecaj, svaku neravninu na njegovom licu, i da je ispravno protumacim. A svi njegovi drugovi ce se okrenuti ka meni, i nasmejati se, a ja cu brzinom svetlosti skrenuti pogled i pretvarati se da nisam nikada nista ni uradila, da ga nisam pogledala, niti da on stvarno i postoji. Meni ce biti tesko, a njemu je stalo, samo ne dovoljno da mi kaze ono sto zelim da cujem. Ne dovoljno da me oslobodi ovih silnih nedoumica. I kada on ode, ja cu uvek traziti taj sanjivi pogled, te prekrasne oci i taj neverovatan osmeh, na istom mestu na kom je uvek i bio, na istom mestu na kom mi se prvi put javio, na isto mestu na kom je bio dok sam ja suzu pustila za njim, a on nije znao. Na istom jebenom mestu... A tu ce se naci neki novi klinci, neke nove oci, neke nove face, ipak, nijedne kao njegove. I onda se zapitaju zasto ja sve ovo radim. Cemu sve ovo?! Ehh... Realnost je da ja ne zelim da se nadjem u ovakvim situacijama, ja zelim da znam da ce njegov pogled uvek ostati moj, da ga nikad necu gubiti, ni iz vida, a ni glave, kao ni srca. Da ce njegov osmeh mene uvek umeti da nasmeje, bez imalo reci, samo jedna kriva linija na njegovom licu. A svaka druga prepricavace nase trenutke... Svako smejanje, i plakanje, i svadjanje. Svaka bora imace svoje znacenje, a protumaciti cemo je moci samo mi. Samo nas dvoje, jer su te bore nasih ruku delo... Nasih srca delo. A meni ce tada, kao i ovog trenutka, trebati jedan snazan zagrljaj, da znam da nisam sama, i da uvek ima nekog da me doceka rasirenih ruku, da me nasmeje cinjenica da ima neko bolji od njega, iako je on za mene najbolji. On nece biti uvek tu, ja to znam. I to me plasi, ali sam svesna. Svesna sam da je ovo samo jedan trenutak, da ce sutra biti drugacije... Da ja sutra necu misliti o ovome, ali da, hocu, vraticu se ovim mislima. Zasluzuju to... Svesna sam da su stvari takve kakve su, da ne stoje bas na idealnom mestu, ali da se bar drze u uspravnom polozaju. A mnogo se bojim da se ne poruse, kao domine koje smo svi nekada slagali sa bakom i dekom... Kojima smo se svi smejali, sa kojima smo se svi igrali, ni ne znajuci sustinu igre. Nije bila bitna pobeda... Bilo je bitno to vreme, svaka sekunda i minut, ne proveden uzalud... A cemu ovo danas vodi? Sve se svodi na ogromnu kutiju kablova i kojekakvih gluposti, koja ume da pusta muziku, koja ume da svetli, da strci... I mi se tome divimo. Cak su i te domine sakrivene u celjustima te strasne zveri, koja guta i ovo sto pisem... Koja guta vase zelje za pravom igrom, cak i dok ovo citate. I vi to znate, ne? E pa ne znate da je prekasno... Tako ce i mene progutati proslost, tamo jednog tmurnog, ili pak suncanog dana... Progutace me, i ispljunuti, onako malaksalu i bez volje da se secam onoga sto je bilo... Bez volje da se secam njega. I tu lezi sva ljubav? Ne. To nije ljubav. Jer uz nju ne ide zaborav... A toliko cu pozeleti da ga se ne setim, jer ce me svaka pomisao nagrnuti na suze, na onaj haos u glavi, kao i stomaku... A leptirica nece biti, jer nema njegove blizine... I sve vise pocinjem recenice da zavrsavam sa famozne tri tackice - srecom, boli i realnoscu. Sto znaci da se i to sve nastavlja, da cu mozda opet za nekoliko godina pisati isto ovo za nekog tamo drugog. A njega ce necu ni secati. Mozda sada necu imati razlog da ga se tada secam. A mozda se tada necu ni setiti da sam ga sada imala. A mozda ni sada, a ni tada, necu shvatiti da je on taj razlog. Mozda cu se bojati da shvatim, mozda cu bezati. Ali uvek ce me sustici osecanja... I jesam, opet sam pokleknula... Idemo ispocetka..."

da, moji izlivi ljubavi ili cega vec.. zbog samo jednog decka. nzm vise ni gde da ga trazim /: skroz sam zbunjena.. koe shit. ali ae, volim ovaj text. <3

khmm.. jednostavno, moram da objavim ovaj refren.. tako je tuzno i realno. i iako njega ne slusam, zaljubila sam se u iskrenost koja sija iz ovih nekoliko reci. jednostavno, savrseno receno. tuzna realnost. u pitanju je pesma "kada ljubav zakasni" sase matica.. kao sto verovatno svi znate, on je slep od rodjenja. ima stvarno dobar glas, slazem se.. ali okej, ne slusam tu vrstu muzike. elem, da vidimm..

"..dao bih joj srce svoje, neka ima srca dva, samo kada njoj je dobro, tada dobro sam i ja.. al' joj ne bih dao oci, isti tad bi bili mi, videla ni ona ne bi kada ljubav zakasni.."

msm da moras biti skroz bezosecajan da te ovako nesto ne pogodi.. nemam reci.

amm.. nije nesto rano, moram priznati. znala sam ja i za bolje.. pijem caj, nisam sigurna od cega, neko sumsko voce, izgleda, visim na fejsu, sredjujem farmu i molim se da mi grozdje nije uvenulo, cekam mamu da dodje sa posla da idemo kod doktora, i neprekidno se smejem cinjenici da ima svakakvih, AMAM BAS SVAKAKVIH ljudi :D svi ste mi vi neko vazni, svako napise blog zasnovan na nekom svom hejterskom shvatanju, i to je okej, ne? a onda opet se nadje neka "budala" (ja se izvinjavam, ali jbg) koja ce to sa jos vise hejta prokomentarisati i ispasti pametna, jednim delom, dok ce ovim drugim maximalno spustiti tvorca teksta koji je upravo procitao/la i osetiti onaj adrenalin dok ceka da se senduje commentar. i okej, moguce je da cu u roku od nekoliko dana procitati opet tih nekoliko hejterskih komentara, ali to me raduje. jer ja, iskreno, obozavam da se svadjam, pa ce mi biti zadovoljstvo odgovoriti na vas hejt, a mozda cak, kao i neko tamo, ispasti pametna i spustiti vas do hada. ahh, kako je ovo lepa stvar. hvala onome ko je napravio <3 jbno da, nacicu se u situaciji da nemam further comments (again), pa cu uvuci kandze, ali ne i odseci ih. ya know what i'm saying? i yeap, ja prvenstveno mislim na textove tipa "fejsbuk" iliti "facebook", ili, kako neki umeju da kazu, "fb". samo vam moram reci da vas ama bas ni u cemu ne sprecavam, jer, pisanjem takvih textova vi samo usrecujete nas, "manje inteligentne" ljude, koji ce to sirom otvorenim ocima gledati i diviti se vasem bogatom vokabularu, i mozda, jednog dana sanjati da budemo kao vi.. al' je lep ovaj svet, gore inbox, dole chat. meni iskreno, nista duhovito u ovome, iako se pola populacije na fejsu popalilo, i pocelo konstantno da ispisuje, kao da su otkrili ameriku. pa ni to. mada, ponavljam, ima nas svakakvih, i svako zasluzuje bar delic postovanja.. eh, sad bih trebala da idem xD hvala vam na paznju, and, so long!

poslednjih nekoliko dana tv programi su pretrpani, nazalost, pricama i cinjenicama o svinjskom gripu, tacnije, h1n1. wtf?! ljudiiii, ovo je uzas! ): u jbnu srbiju nije dosla ama bas nijedna vakcina, a vec su dve osobe napustile nasu okrutnu sadasnjost i posetile ono tamo gore. (r.i.p.) to je mng tuzno! to je tako sranje! ufffff. i da, ja se uzasno bojim, i nmg mirno da spavam, jer me plasi cinjenica da ja mozda upravo sad gledam smrt u oci, a ne vidim je.. to te tako strese, i pocnes da razmisljas o nekim stvarima koje si ostavila za one tvoje poslednje dane.. Boze, ja imam samo 16 godina.. ima dece koja jos nisu ni svet pogledala kako treba, a vec njihove majke histerisu ne bi li im se dete zarazilo.. i pomislis "nece ni one maske biti dovoljne".. i onda cesto pomislim da li ja imam srece te da to izbegnem. molim se da imam.. i sve je tako zajebano ): ja se o5 izvinjavam, ali ovakve situacije me jednostavno teraju na ovakve reci. pa cak ni to nije dovoljno da bih opisala situaciju u kojoj se nalazi ceooooooo svet. mada, mi, kao drzava, smo jos i dobri.. nzmm. stv nemam further comments na ovo.. jednostavno, paziti se, jesti puno voca, redovno prati ruke, i rece mi mama, ispirati grlo slanom vodom.. hm? moze biti (: cuvajte se, obecavate? molim vas.

aaaa.. nisam jos ni krenula, a net me vec zeza, kao i ovaj blog.. znaci, jbs mi sve ako se ja ovde snadjem :s izvinjavam se na mnogo psovki, iako vec nisam ni dva citava reda ispisala.. napolju je tako hladno da i pingvini mole za bar neku tanku jaknicu, ako ne i nesto vise.. ne, ja ama uopste ne bih trebala da budem ovde, ali sta znam, privukao me ovaj blog.rs, napokon mesto gde mogu sa lakocom da pisem gluposti i da znam da nisam jedina koju ce ljudi gledati sa izvrnutim ocima i naboranim celom, odmeriti me od glave do pete, u fazonu "izvini?! ja sam bitch, ti si niko.." eh, hvala vam, blogovci <3 nije ovo losa stvar, moram priznati.. i ne, ja necu pisati velika slova jer to iskreno mrzim, a i ko da vas bole uvo :D ne, ja neaaaam pooooooojma sta znaci pola stvari ovde, i osecam se kao vuk u kokosinjcu (jbs poredjenje -.-).. iskreno se nadam da cu vremenom naci izlaz iz ovog lavirinita neznanja i neupoznavanja sa mojom novim prijateljem. elem, khm, s namerom dodjoh na ovaj blog. a sad sam otisla, da ponovo dodjem.. ty i bye :D

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.